Moja Mansarda

treba mi vas savet i razmisljanja.
oni koji redovno citaju trice znaju da mi je tata u bolnici, ozbiljno bolestan. postavlja se pitanje da li da vodim milenu u posetu (filip je bio, ali on jos nista ne razume). ja naginjem ka tome da ne, milena bi htela (ali joj nisam jos objasnila sta bi je tamo sacekalo), a mama mi insistira da je vodim. ima li neko iskustva?

sa svojom decom ne, ali secam se da sam ja isla kod svog dede u posetu sa nekih 6-7 godina kad je operisao zuc
nije mi bilo nesto posebno traumaticno iskustvo, verovatno dosta zavisi i od toga u kakvom je stanju tvoj tata
:bighug:

groznom :(

posto nisam upucena u situaciju pa samo mogu da iznesem subjektivno misljenje, ako ti je otac dosta propao od kada ga je zadnji put videla, ako ima i drugih bolesnika koji lose izgledaju okolo ja ne bih vodila dete u takvo okruzenje. A opet ako Milena iskaze zelju da bi volela da vidi dedu i deda nju, mozda jedan dobar razgovor i priprema mogu da je pripreme.
Meni je tata bio u bolnici od Nove godine 2 puta i oba puta se jedva izvukao zbog razlicitih stvari, insistirali su da vucem decu, ja nisam dozvolila, jer smatram da deci nije mesto u bolnicama.
opet kazem ovo je moje subjektivno zbog onoga sto sam ja prosla i sto sam i dan danas zahvalna tati jer nije podlegao pritisku okoline u mnogim situacijama.

I ja je ne bih vodila. Što se nje tiče. Ako se nešto desi, ne treba da ga pamti takvog. S druge strane, on sigurno jako želi da je vidi. Probaj da sama izanaliziraš koliko bi je to uzdrmalo  :bighug:

njih dvoje imaju poseban odnos, jos od njenog rodjenja. ne znam koliko bi je uzdrmalo, mozda i ne bi, jaka je ona, ali i meni je u glavi ovo

Quote from: AnaK on July 22, 2010, 05:05:55 PM
Ako se nešto desi, ne treba da ga pamti takvog.

a mozda ce mi, ako se tati nesto desi, milena kasnije prebacivati sto je nisam vodila. prosto nisam pametna.
za sada cu ponovo da vodim filipa, za neki dan. mislim da ce to tati u ovom stanju znaciti isto.

Ja sam, kad sam imala oko 10 godina išla u bolnicu da posetim maminu tetku, koju sam mnogo volela. Ona je bila u strašnom stanju, vrlo brzo posle toga je i umrla. Kad god pomislim na nju, prva mi je slika ta, hronološki poslednja, i tek uz određeni napor mogu da je se setim kakva je bila pre toga. To je na mene ostavilo takav utisak, da kad je moja baka, na samom kraju, bila u bolnici, nisam otišla da je vidim, nisam imala snage, a imala sam 20 godina. Jedina olakšavajuća okolnost po mene je što ona nije bila svesna toga... Da jeste, i da je želela da me vidi, stegla bih srce i otišla. Razumem dilemu, nemam pametan savet  :bighug: :kiss1:

:bighug: Ja mislim da bih odvela Stiva, ali ne mogu da tvrdim. Mislim da bi lakse podneo da ga vidi takvog, nego da mu u nekom trenutku, ako se dogodi,  kazem da vise nikada nece moci da ga vidi. Mislim da bih im oboma pruzila tu priliku. Ne mogu ni da zamislim koliko je to tesko
:bighug: :bighug: 

 :bighug:
Ne znam, bas je tesko izvagati. Mozda najvise zavisi od toga kakav bi tvoj tata bio u toj situaciji, da li bi uspeo da sakriju svu patnju i da susret bude lep susret dede i unuke.
Generalno, nisam za to da se deca odgajaju tako kao da ne postoje bolest, smrt i ostale teske stvari, ali jos manje sam za to da budu izlozena teskom iskustvu koje prevazilazi njihove sposobnosti poimanja.
:think:

Elanor, bas teska situacija. Mislim da bih je ipak odvela, uz pripremu. Ona zeli da ga vidi. I zbog onoga sto si navela gore, a i zbog toga sto mislim da bi tvom tati jako prijalo. Porazgovaraj sa njom, pa onda odluci.

Nije svako dete isto, ali ja Sonju ne bih vodila, mislim da je mala (a Milena je jos malo mladja), i sigurno bi je uznemirilo. Jos pamtim kad je moj tata bio tesko bolestan, dva meseca pre smrti, bila nam je sestrina drugarica u poseti sa malim koji je tada imao 4-5 godina, tata je malo uz maminu pomoc izasao iz bolesnickog kreveta na vazduh, ovaj mali ga je video i uskoro se rasplakao i trazio da ide kuci, tacno se videlo da se uznemirio. A evo cak i ja sto kaze AnaK kad se setim tatinog lika uvek mi je prvo u glavi i kad ga ponekad sanjam onakav iz poslednjih dana zivota  :'(

Da, to je tacno, ja kad se setim mog pokojnog deke uvek se setim slike kakav je bio poslednjih dana svog zivota.  :'(
Nemam pametan savet, slazem se da tu dosta zavisi i od tvog tate, kako ce se on postaviti prema Mileni. Ako je u stanju da to vreme koje provedu zajedno bude nasmejan i zaboravi na tren na svoje probleme, mozda bih je i odvela. Moj deda je bolovao od raka pluca a ziveli smo kuca pored kuce, bukvalno sam ga gledala kako nestaje ali mi je ipak svaki tren proveden sa njim mnogo znacio jer je on bio takav da kad su unucici pored njega trudio se da mi ne primetimo koliko pati :'(
Uh, bas teska tema :bighug:

Quote from: Elanor on July 22, 2010, 04:14:46 PM
treba mi vas savet i razmisljanja.
oni koji redovno citaju trice znaju da mi je tata u bolnici, ozbiljno bolestan. postavlja se pitanje da li da vodim milenu u posetu (filip je bio, ali on jos nista ne razume). ja naginjem ka tome da ne, milena bi htela (ali joj nisam jos objasnila sta bi je tamo sacekalo), a mama mi insistira da je vodim. ima li neko iskustva?

Imala sam sedam godina kad sam izgubila baku koju sam mnogo volela. Nisu mi dali da idem ni na sahranu i mnogo sam im zbog toga zahvalna. A bake se secam cesto i puno i pamtim je po mnogo cemu lepom.
:bighug:
Ti najbolje poznajes svoje dete i moci ces da dobro procenis treba li mu uspomena na dedu iz bolnice.  :flower:

tata ne moze da se smeje :(
on skoro da ne moze ni da govori, po koju rec, s mukom. gleda kroz nas (tako izgleda, nije tako, svestan je i vidi nas) u neku tacku na zidu, sirom otvorenih ociju koje ne trepcu, ni za tren. koza mu je zategnuta preko lica, obrazi upali, izraz lica se ne menja.
veceras je opet trazio da dovedemo filipa.

hvala vam, treba mi neko da popricam, neko sa strane :bighug:

ja nisam za to da deca idu u bolnice, njih potresa, tesko razumeju sta se to desava, ai smetaju ostalim bolesnicima.
Ti se bojis da ti ona kasnije ne zameri sto je isla, ali ona je mala i cisto sumnnjam da ce se kroz koju godinu secati tih dogadjaja, ali ako ode to moze da zapamti, mozda i da joj ostane kao trauma.
Posto imaju specialan odnos, ja bih forsirala komunikaciju pismima, crtezima, porukama smsom, i tako slicnim stvarima, izbegla bih i tel razgovore jer i oni mogu da da je veoma uznemire. Pri tom joj treba iskreno reci da je deda bolestan i najaviti moguce posledice toga, ali onako kako deca mogu da razumeju.

Moje dete je sa 4 god i sa 5 godina bila u bolnici i svasta prezivela, pa se ne seca tih odlazaka u bolnicu, zacudi se kada vidi neke slike koje smo tada nas dve pravile mobilnim, cisto zabave radi.

Jao, Elanor, ako ih je on trazio, ja bih ih odvela na minut, samo da ih dodirne i odmah izvela napolje.
Sad mi je jasno sta te muci, da tata ne ostane zeljan njih.
Uh, bre!  :bighug:

Da li ti je dilema bolnica i sve ono sto ce tamo moci da vidi ili bas njegovo stanje? Pretpostavljam da su oba na neki nacin, ali koja je veca?

Pitam jer su mene vodili kod dede, koga je jedna grozna bolest od vedrog coveka koji mi je pricao price kad sam bila mala do kraja pretvorila u osobu koja ne moze ni da govori niti da na bilo sta reaguje. Ali, on je bio kod kuce. I mene su vodili. Na samom kraju jesam bila starija od Milene, ali pamtim i sve ono pre toga, kad sam bila mnogo manja i kada je postepeno gubio jednu po jednu funkciju. Jeste to bilo tuzno i strasno, ali se secam kao da je juce bilo, kada su me poslednji put odveli (tada ga nisam videla jedno dve tri nedelje (upravo su hteli da me postede pa me nisu vodili cesto), ali su moji osetili da on nece izdrzati jos dugo pa su me zato tada i poveli) kako je reagovao kad sam usla u sobu i sela pored njega. Reagovao je samo ocima i nekim blagim drhtajem, drugacije fizicki nije mogao. I sutradan je preminuo. :( Al meni je drago sto su me odveli, jer, pre neku godinu mi je iznenada umrla baka, nikakvih naznaka nije bilo da bi to moglo da se desi (srce) i prosto nisam mogla da dodjem sebi da je odjenom vise nema..... a sve je kao trebalo da odem do nje tih dana pa nikako.....

Ne znam, nisam pametna, ti najbolje poznajes svoje dete, ali ja nekako ne mislim da takve stvari mogu da ostave neke preterane traume, ma koliko teske bile (a meni jesu teske, mnogo se potresam u bolnicama i na sahranama). Barem se ja licno mnogo gore osecam zbog propustene prilike, koja posle vise ne moze da se ispravi, posebno ako smo imali izbor. A svakako bih, da sam u tvojoj situaciji, izvagala i Milenine i tatine zelje (ovo drugo kazem zbog reakcije mog dete, koju i dan danas pamtim kao nesto pozitivno, bez obzira na sve ostalo).

:bighug:

Ne znam sta da ti kazem...
Ja sam moju decu odvela kada su baki amputirali nogu, bez razmisljanja. Bila je u takvom stanju da sam mislila da treba da ih vidi. Hvala Bogu jos je ziva, deci nije bilo nista, ali su imali 4 i 1,5 godinu.

Da je moje dete u pitanju, ja je ne bih vodila.
Bas zato sto ti tata nije onaj stari

Ja sam imala 23 godine kada je mama umrlai prva slika koju imam u glavi je poslednji put kad sam je videla pod morfijumom, staklasti pogled koji okrece glavu ka meni a ne vidi me  :(
I mene proganja,a bila sam poprilicno jaka.

Ti najbolje znas kakva je M. i kako ce to da amortizuje.
Mozda ce uspeti da zaboravi.

Ja da je T. u pitanju, ne bih je vodila jer ona npr ima traumu od smrti moje mame koja je davno preminula. A to se manifestovalo tako sto je rekla da ona ne zeli nikada da se uda i da ima dete jer cu onda ja da umrem a ona ne zeli to.  :o
Utrnula mi usta dok sam objasnjavala da to ne ide tako, ali ona je to nesto preklopila u svojoj glavici.
Sta god odlucila, a odlucices onako kako je najbolje za sve vas :bighug:

Nemam pametan savet, samo da te  :bighug:

Ja sam imala groznu traumu, jer sam sa 10 godina isla na sahranu rodjenog ujaka. I sada pamtim apsolutno svaki detalj tog groznog dana.  I istina je da poslednji susreti u secanju nekako potisnu prethodne.

Teška odluka, znam...
Kada sam imala 16 godina, moja dekica je umirao od raka. 6 meseci je bio malo kod kuće, malo u bolnici; do pred kraj sam ga viđala, i onda su moji prestali da me vode u bolnicu, jer je već strašno izgledao. Poslednjeg dana jedna moja rođaka koja je bila kod njega je u suzama zvala da dođu moji, oni nisu bili tu, i ja u panici sednem na trolu (bio je u D. Mišović) i odem kod njega. Nikada mi iz glave neće biti izbrisana slika koju sam tada videla, upali obrazi, koža zategnuta, žuta, nesvest, drhtanje... Par sati posle toga je umro.
Znam da je ta slika teška, ali videla sam ga pred sam kraj, i to me teši. Ono što je najvažnije, ipak ga mnogo češće u sećanjima vidim pre bolesti, zdravog i veselog.

Ako misliš da tvoja malena može da podnese da vidi svog dedu takvog, odvedi je - biće joj važno da ima takvo sećanje. Ako je previše nežna, i misliš da bi joj mnogo teško palo, bolje je da joj pričaš o njemu, ali da ga ne vidi.

Tesko je, bas mi je zao sto ti je tata tolliko bolestan.
Proslog leta moj otac je bio tesko bolestan, imao je ogromno krvarenje na mozgu, lezao je dugo u bolnici, i zivot mu je visio o koncu. Barem jednom nedeljno vodila sam Lolu kod njega, i mislim da je oboma znacilo. Ne bih mogla da podnesem da njega odjednom nema a da ga ona nije ni videla, i obratno. Postavljala je razna pitanja, ali nije bila "traumirana". Svega se seca, cak i kad prodjemo blizu bolnice, prepozna zgradu gde je bio deda.

Elanor, odvedi je jednom i pripremi ih oboje na susret. Mislim da je to dovoljno da je ne opteretis utiscima koje bi mozda tek kasnije shvatila.
:bighug:

Moje misljenje je na strani onih koji misle da treba da je vodis.
Sve to jeste neprijatno ali ne toliko van uobicajenog zivotnog toka, dakle, nije toliko mala da to ostavi posledice koje su ekstremne, a opet deca treba da se susretnu i sa losim dogadjajima u zivotu. istina iza toga sledi gomila pitanja i teskih i mucnih za odgovaranje, ali oni to podnose mnogo bolje nego mi.

i ja mislimda to sve zavisi od toga u kakvom je stanju tvoj tata.bas zbog toga kakav bi opsti utisak dete moglo da stekne.

kad je mikica vec podigla temu... vec sam se mesecima mislila da je zakljucim.

milena nije otisla u posetu dedi (on je nije ni trazio), filip je isao jos jednom i bio je divan :love32:

kad je brat to jutro dosao sa stvarima, plakala je satima, bez prestanka. l je plakao zato sto milena place, a filip je dosao kod mene i rekao: "mena p'ace, l p'ace, ja ne mogu p'acem".

milena se i dalje cesto seti dede, ponekad place. ja ne mogu da joj pricam pricice o zvezdi na nebu i slicno, volela bih da mogu :(

Elanor  :bighug:

Ja mislim da ste dobro odlučili. :bighug:

 :bighug:

 :bighug: :kiss1:

meni je to tako tesko da citam  :girl_cray:
:kiss1: :bighug:

 :bighug: :bighug: :bighug:

 :bighug: :bighug: :bighug:

:bighug:

 :bighug:

:bighug: