Milorad Cavic - iz gastarbajterskog ugla

[maripoza]

Kasnis, Fina, kasnis.
Da, kazu da je Cavic dotakao onaj pad prvi, ali da ga je Felps udario jace, pa otuda greska u rezultatu. 

[Finalina]

jos prosle godine su rekli kako je Milorad udario u polje rukama "na taj nacin & na takvo mesto" da nije aktivirao sistem kao Phelps, koji je to uradio "na pravi nacin & na pravo mesto "

[maripoza]

Pa da, ali kakav im je to sistem koji, u takmicenju u kojem vreme odlucuje o pobedniku, prepostavlja jacinu udarca tom vremenu? Malo mi je kretenski sve to, al dobro, kako god....

[Lukina mama]

Videh juce za stan Naravno da se svim uspesnim sportistima treba obezbediti uslovi za treniranje i sve sto je neophodno za uspesan nastavak karijere. Meni vec dosadilo da slusam kako je Ana Ivanovic trenirala u praznom bazenu za vreme bombardovanja i krize, jer nema teniski turnir da bude gde igra a da se ne spomene taj detalj
Treba ulagati u te ljude koji pronose ime nase zemlje, i vratice se , jer se bojim da cist patriotizam nece biti dovoljan za vrhunske rezultate.

Juce sam gledala slike doceka vaterpolista i plivaca, verujte mi da su mi suze posle kada sam videla, odusevila se

Ja se recimo secam kada je bilo svetsko prvenstvo u kosarci u Indianapolisu, isli smo naravno na finalnu utakmicu od Cikaga jedno 6.5 sati voznje, ali je dozivljaj bio neverovatan. Mislim da kada si daleko od Srbije, sve pobede, narocito one kojima prisustvujes, dozivljavas mnogo jace i emotivnije. Ja jesam     Malo skernuh s teme 

[Blue]

Nije mi jasno da li deca koja su rodjena u inostranstvu grade svoj nacionalni identitet vestacki, kroz posete babama i dedama, ucenje jezika, citanje knjiga, slusanje prica svojih roditelja ili je to istinska ljubav prema zemlji svojih predaka.

Ja bih rekla da kod velikog broja dece (a pogotovo malo vece), taj nacionalni identitet (to jest, ljubav prema zemlji roditelja i zelja da se posecuje), se javlja uglavnom zbog toga sto odmor i najlepse trenutke (raspust, putovanja) u godini provode u toj zemlji, u posetama rodbini, gde su bezbrizni.

Da li i koliko je ta ljubav istinska, mogu da utvrde tek kada u toj zemlji pokusaju da zive i rade. Do tada ce je verovatno uvek idealizovati, kao sto se idealizuje sve sto je daleko.

Ne bih se ja previse udubljivala u sve to, jer zaista ima razlicitih prica. I sve ima i prednosti i mane. That's life.

Mada jeste mi jako tuzno kada deca imigranata koja su i rodjena i odrasla i skolovana i rade u nekoj zemlji, ne smatraju tu zemlju svojom i nisu integrisana, nemaju prijatelja medju domorocima, druze se samo sa 'svojima', drugim imigrantima. A ni zemlju svojih predaka ne osecaju potpuno svojom i tvrde da ne bi mogli u njoj nikada ziveti, jer se ne bi snasli (korupcija, itd.). Znam par takvih osoba, i zao mi je nekako, ali ih donekle i razumem.