da li ostati u braku bez dece?

[maripoza]

Ako me pitas, odgovor  je : nema razlike.

Onda? Valjda se slazemo (nadam se ) da postoje dobri brakovi bez dece, kao i losi sa decom. I druge kombinacije, naravno.
I ne vidim zasto bi (da se vratim da tvoje pocetno pitanje) neko ko nije srecan u braku bez dece ostajao u istom po svaku cenu. Druga je stvar kako ce se ta osoba postaviti od pocetka prema problemu, da li ce tragati za resenjem, koje ce mu opcije biti prihvatljive itd. itd. Ali kad se sve to istrosi (do one granice koju doticna osoba moze da prihvati), razliciti ljudi ce naci smisao u razlicitim stvarima. Neko u razvodu. Sto da ne?

Ja sam inace alergicna na price da je jedan partner ne znam sta zrtvovao za drugog, a posle se nasao uvredjenim i izdatim jer je ostavljen. Meni su medjuljudski odnosi zasnovani na kompromisima bez velikih zrtava. Ne zelim da se neko koga volim zbog mene odrice bilo cega. Zapravo, ne dozvoljavam to. Na meni je da li njegove zelje i potrebe mogu da prihvatim ili ne, ali odricanje ne dolazi u obzir.

[Finalina]

Meni recimo to nije bas najjasnije, isto ko sto mi u knjizi Marije Jovanovic ista stuacija nije bila bas jasna

moja kuma nij bas tako liberalna po pitanju BM pa se ne druze, ali je njihov odnos pre njenog drugog braka meni bio fascinantan, kao prijateljski ... ne umem da objasnim, a uverila sam se da je tako kao sto Sorciere pominje

Onda? Valjda se slazemo (nadam se ) da postoje dobri brakovi bez dece, kao i losi sa decom. I druge kombinacije, naravno.
I ne vidim zasto bi (da se vratim da tvoje pocetno pitanje) neko ko nije srecan u braku bez dece ostajao u istom po svaku cenu. Druga je stvar kako ce se ta osoba postaviti od pocetka prema problemu, da li ce tragati za resenjem, koje ce mu opcije biti prihvatljive itd. itd. Ali kad se sve to istrosi (do one granice koju doticna osoba moze da prihvati), razliciti ljudi ce naci smisao u razlicitim stvarima. Neko u razvodu. Sto da ne?

Ja sam inace alergicna na price da je jedan partner ne znam sta zrtvovao za drugog, a posle se nasao uvredjenim i izdatim jer je ostavljen. Meni su medjuljudski odnosi zasnovani na kompromisima bez velikih zrtava. Ne zelim da se neko koga volim zbog mene odrice bilo cega. Zapravo, ne dozvoljavam to. Na meni je da li njegove zelje i potrebe mogu da prihvatim ili ne, ali odricanje ne dolazi u obzir.

Slazem se, a dodala bih da je tesko porediti lose porodicne osnose tamo gde ima dece u odnosu na vezu "1 na 1" pod pritiskom problematike neimanja dece.

Moje razmisljanje na ovoj temi granici se sa razmisljanjem na temu "ostati do kraja zivota sa partnerom koji je postao tezak invalid"  i sl. tome ..... gde je i dalje aktuelno da je par bez dece

[maripoza]

Slazem se, a dodala bih da je tesko porediti lose porodicne osnose tamo gde ima dece u odnosu na vezu "1 na 1" pod pritiskom problematike neimanja dece.

Moje razmisljanje na ovoj temi granici se sa razmisljanjem na temu "ostati do kraja zivota sa partnerom koji je postao tezak invalid"  i sl. tome ..... gde je i dalje aktuelno da je par bez dece

Za prvi pasus: naravno. Drugacije je, ali ne mora biti jedno lakse ili teze u odnosu na drugo. Prosto zavisi od ljudi i njihove sposobnosti da se izbore sa problemom. Nekad se najbanalniji problemi pretvore u pakao, a neki veliki se rese na najlaksi moguci nacin.

A za drugi: nije to bas za poredjenje. Prosto zato sto za nemogucnost dobijanja bioloske dece ljudi mogu da nadju resenje (osim sto mogu da pokusavaju da ih uz pomoc lekara ipak dobiju, postoji usvajanje), a mogu i da odustanu od ideje a da pri tom ipak budu srecni. Ako se ispostavi da ne podnose isto svoj problem, mogu da se razidju i da svako, zdrav i prav, ode svojim putem. Sa bolestima koje jednom partneru onemogucavaju samostalan zivot je to sasvim drugacije. Ali sasvim sigurno bi nekim ljudima teze pala jedna situacija, a nekim drugim ova druga. A ko bi kako reagovao i kako bi se prilagodio je vec vrlo individualno i uglavnom ostane nepoznato dok se covek u slicnoj situaciji ne nadje.

Ali svakako mislim da je pomalo... ajd da kazem nerealno da neko ko se nije susreo ni sa idejom da ce mozda ziveti bez dece pokusa da pronadje odgovor na sva pitanja koja se mogu postaviti u datoj situaciji. Nemoguce je, prosto zato sto ni svi ljudi koji taj problem imaju ne dozivljavaju tu situaciju na isti nacin, nemaju identicne zelje i planove, ne pristupaju jednako resavanju tog problema i, konacno, ne donose na kraju iste odluke. A pri tom mnogi od njih posle nekog vremena bavljenja svim ovim pitanjima ipak dobiju decu.  Poenta je, zapravo, u tome da problem nije neresiv, samo je pitanje na koji ce nacin dvoje ljudi zeleti da ga resi. A jedan od (na svu srecu drustveno prihvatljivih ) nacina je svakako i razvod.

[Xe]

A jedan od (na svu srecu drustveno prihvatljivih ) nacina je svakako i razvod.

Или секира 
ММ нешто писао ћирилицом, сад ме мрзи да бришем.
Мислим да се свако од нас другачије суочава са проблемом стерилитета, пролазећи временом кроз различите фазе,  које не морају нужно да се поклопе. Од навала снаге и покушавања проналаска решења на "о-рук" начин, до апатије, депресије и дефетизма. Сва та осећања могу да вас обузму истовремено или да се јаве у одређеним животним фазама, и притом не мора да значи да ћете успети да их и сами препознате, а камоли да то очекујете од партнера, који се опет бори са својим демонима.
Оно што је по мени проблем у целој ствари јесте наше васпитање и веровање да ћеш, ако будеш добар или се придржаваш неких правила, успети у науму (ако учиш, пре или касније положићеш испит).
Овде тих правила нема, ма колико се трудили да испоштујемо и докторске и бапске савете (зато се људи одлучују на сулуде покушаје, "чудотворне" чајеве и којекакве бабе). Посебно тешко, али и ослобађајуће делује на тебе прихватање чињенице да ништа ти ту не можеш - сем да покушаваш док једно од вас или обоје не каже "доста" или док не пронађете неки други начин да добијете дете или одустанете од целе приче.
Кад тако сагледате ствари, схватите да је питање "имати деце или не" само део сложеног живота који водимо, и никако не може бити једини разлог постојања ни једини разлог нечијег развода.
Најважније је да се развијате у истом правцу и да сте искрено спремни на све компромисе које живот носи, све у складу са заједничким циљевима које сте себи поставили.

[Praslin]

Или секира 
ММ нешто писао ћирилицом, сад ме мрзи да бришем.
Мислим да се свако од нас другачије суочава са проблемом стерилитета, пролазећи временом кроз различите фазе,  које не морају нужно да се поклопе. Од навала снаге и покушавања проналаска решења на "о-рук" начин, до апатије, депресије и дефетизма. Сва та осећања могу да вас обузму истовремено или да се јаве у одређеним животним фазама, и притом не мора да значи да ћете успети да их и сами препознате, а камоли да то очекујете од партнера, који се опет бори са својим демонима.
Оно што је по мени проблем у целој ствари јесте наше васпитање и веровање да ћеш, ако будеш добар или се придржаваш неких правила, успети у науму (ако учиш, пре или касније положићеш испит).
Овде тих правила нема, ма колико се трудили да испоштујемо и докторске и бапске савете (зато се људи одлучују на сулуде покушаје, "чудотворне" чајеве и којекакве бабе). Посебно тешко, али и ослобађајуће делује на тебе прихватање чињенице да ништа ти ту не можеш - сем да покушаваш док једно од вас или обоје не каже "доста" или док не пронађете неки други начин да добијете дете или одустанете од целе приче.
Кад тако сагледате ствари, схватите да је питање "имати деце или не" само део сложеног живота који водимо, и никако не може бити једини разлог постојања ни једини разлог нечијег развода.
Најважније је да се развијате у истом правцу и да сте искрено спремни на све компромисе које живот носи, све у складу са заједничким циљевима које сте себи поставили.

Ovo boldovano je suština, pa meni.
U toku braka ljudi se susreću sa raznim problemima. Problem imanja/nemanja dece je samo jedan od problema - poprilično zeznut, ali ipak samo jedan od problema.
Kao što može da nastupi razdvajanje oko problema dece, tako može i da nastane oko svih drugih većih životnih pitanja, kao što je mesto/država stanovanja, odnosa sa roditeljima, međusobnih odnosa...

[AnaK]

Ja mislim da univerzalan odgovor ne postoji. Isto tako, mislim da je pitanje potomstva visoko među prioritetima mnogih ljudi. I da su deca mnogima smisao života. I kad je nešto tako važno, i trajno i zauvek u pitanju, kompromisi su za mnoge nemogući. I ne mislim da je za osudu bilo kakav izbor/odluka.
Kao i Elanor, mogu samo da se zahvalim što nisam bila u takvoj dilemi.

[maripoza]

Xe, ja se iz svoje sadasnje perspektive sve slazem sa tobom, ali ne vidim zasto bi se oni koji nadju smisao zajednickog zivota i bez dece (iako su ih zeleli) na nekoj moralnoj lestvici stavljali iznad onih koji ne izdrze pritisak i odluce da potraze srecu s nekim drugim. Jer, to je bilo Finalinino pitanje. Najlakse je osuti drvlje i kamenje po nekom zato sto je odlucio da se problemu suprotstavi na nacin koji ne deluje previse.... ajd da kazem eticki (mada intimno mislim da to nema nikakve veze sa etikom). Na kraju krajeva, niko od nas koji sada ne nameravamo da se razvodimo zbog toga sto jos nismo postali roditelji ne zna sta ga cega za nekoliko godina. Ljudska osecanja su svakako klizav teren i niko ne moze da mi garantuje da sutra necu biti ostavljena (ili da necu pozeleti da sa razvedem) zbog mnogo banalnije stvari nego sto je problem steriliteta (mislim, tek sam usla u najbolje godine i citav zivot je preda mnom, zar ne? ). A da se ne lazemo, deca mnogim ljudima jesu veoma vazna, koliko god se neki medju njima trudili da olaksaju sebi time sto ce taj znacaj pokusati da umanje. Sta znam, meni je mnogo lakse i lepse da imam posla s ljudima koji su (pa makar i brutalno) iskreni prema sebi i svojim bliznjima, nego sa onima koji pribegavaju sindromu kiselog grozdja kako nikog ne bi povredili.

[pra-sence]

Moji kumovi su zajedno 15 godina. Ne mogu da imaju decu. POkusali su bukvalno SVE,jednom im je cak i uspelo ali je nazalost moja kuma izgubila bebu u 6-om mesecu.Od tada je proslo 4 godine do kojih je dve sigurno provela u depresiji..Imali su svojih uspona i padova,pricali su i o tome da li da se razilaze posto nemaju decu,ali uspeli su,sto je meni posebno drago,da ostanu zajedno.Mislim da je tesko pricati o tome sta bi uradili mi sa decom da smo u takvoj situaciji.Jer,koliko god mi pokusali da se udubimo u tu problematiku NIKAD tacno necemo znati kako je njima.Ako se kod nekog para koji ima taj problem potegne pitanje krivice ,onda mozda oni i nisu jedno za drugo.
Ako neko ne zeli da ima decu i to mi je ok jer svako zna sta ga ispunjava u zivotu. Nekom su to deca,nekom posao a nekom nesto trece.
Poenta je da svako ima pravo izbora.

[Xe]

Xe, ja se iz svoje sadasnje perspektive sve slazem sa tobom, ali ne vidim zasto bi se oni koji nadju smisao zajednickog zivota i bez dece (iako su ih zeleli) na nekoj moralnoj lestvici stavljali iznad onih koji ne izdrze pritisak i odluce da potraze srecu s nekim drugim. Jer, to je bilo Finalinino pitanje.

Ja sam je, kanda, malko skrolovala 

Nije mi, doduse, ni palo na pamet da vrednujem nekog po tome da li ima ili nema dece,svako sebi odredi prioritete i sta zeli da postigne u zivotu, i na osnovu toga se "samomeri". U tom smislu i proizilaze problemi, kad se suocis sa neuspehom u zacrtanom i zeljenom, a sve si ucinio da uspes.
Ja, srecom, imam neuspehe i na drugim planovima, pa mi ovo nije razlog za razvod 

[Xe]

Mislim da je tesko pricati o tome sta bi uradili mi sa decom da smo u takvoj situaciji.

Niko ne moze da prica sta bi uradio u takvoj situaciji, a da misli na nekog drugog. Moze samo da prica o sebi. U tome je i problem: mene muce jedni strahovi i problemi s tim u vezi, neko drugi brine neku drugu brigu.
Cinjenica je da se ljudi razvode zbog toga sto ne mogu da imaju dece. I zbog neverstva. I zbog osiromasenja, i zbog toga sto je neko zavrsio u zatvoru, i zato sto je promenio pol, seksualnu orijentaciju, zato sto je suvise vezan za roditelje ili sto vise voli pivo od zene (cipele od muza) 
Sustina je da se ljudi razvode jer prestanu da vole onog drugog ili pozele nekog treceg, svejedno. U svakom slucaju, dosta im je dotadasnjeg zivota.
Nemanje dece je samo jedan od razloga, ne nuzno i vazan.

[Praslin]

Ja mislim da su dvoje ljudi i bez dece porodica.
Deca mogu da budu sastavni deo, ali nisu nužni uslov za postojanje porodice. Ako to oboje u tom paru vide na taj način, onda mogu da ostanu zajedno, a ako ne, onda preostaje samo razlaz. I to je sasvim OK.

Imam neke poznanike koji su se iselili u Kanadu. Posle godinu dana zajedničkog života (i braka) tamo, žena lepo odluči da ne može tamo da živi, da hoće nazad u Bgd, da joj previše nedostaju porodica, prijatelji i sve u tom smislu. Mužu, međutim, uopšte nije odgovaralo da se vrati, njemu je u Kanadi bilo lepo, odgovarao mu je posao, okruženje, osećao se mnogo bolje i ispunjenije nego kad je živeo u Bgd.
I razveli se ljudi bez mnogo buke i pompe. I niko tu nije bio bezobrazan i bezobziran prema onom drugom (mada su familije bacale drvlje i kamenje na onog drugog, svi sa svojim argumentima), jednostavno su im se razišli stavovi po pitanju suštinski važnog, životnog pitanja i oni su se onda razveli.

I dobro je što razvod postoji za takve situacije. Glupo je da se ljudi mrcvare.

[maripoza]

Ja sam je, kanda, malko skrolovala 

Nije mi, doduse, ni palo na pamet da vrednujem nekog po tome da li ima ili nema dece,svako sebi odredi prioritete i sta zeli da postigne u zivotu, i na osnovu toga se "samomeri".

Skrolujes ti i mene vrlo uspesno, vidim ja.
Ne po tome da li ima ili nema dece i ne ti da vrednujes, nego ljudi su generalno skloni da osude onog ko zbog toga sto ne moze da ima dece sa jednom osobom odluci da se od nje razvede.

[Finalina]

Xe, ja se iz svoje sadasnje perspektive sve slazem sa tobom, ali ne vidim zasto bi se oni koji nadju smisao zajednickog zivota i bez dece (iako su ih zeleli) na nekoj moralnoj lestvici stavljali iznad onih koji ne izdrze pritisak i odluce da potraze srecu s nekim drugim. Jer, to je bilo Finalinino pitanje. Najlakse je osuti drvlje i kamenje po nekom zato sto je odlucio da se problemu suprotstavi na nacin koji ne deluje previse.... ajd da kazem eticki (mada intimno mislim da to nema nikakve veze sa etikom). Na kraju krajeva, niko od nas koji sada ne nameravamo da se razvodimo zbog toga sto jos nismo postali roditelji ne zna sta ga cega za nekoliko godina. Ljudska osecanja su svakako klizav teren i niko ne moze da mi garantuje da sutra necu biti ostavljena (ili da necu pozeleti da sa razvedem) zbog mnogo banalnije stvari nego sto je problem steriliteta (mislim, tek sam usla u najbolje godine i citav zivot je preda mnom, zar ne? ). A da se ne lazemo, deca mnogim ljudima jesu veoma vazna, koliko god se neki medju njima trudili da olaksaju sebi time sto ce taj znacaj pokusati da umanje. Sta znam, meni je mnogo lakse i lepse da imam posla s ljudima koji su (pa makar i brutalno) iskreni prema sebi i svojim bliznjima, nego sa onima koji pribegavaju sindromu kiselog grozdja kako nikog ne bi povredili.

citam temu i dalje, ali posle ovog posta cini mi se da nemam sta vise vise da napisem    u korist poente onoga sto mislim, jer je ova Maripoza to upravo ovde i napisala 

[Xe]

Boli me oko, a i radim istovremeno, pitaj drugaricu
Dobro je da ista procitam.
Skloni su, brate, narocito oni koji sa tim nemaju blage veze 
Komsiluk, dalje rodjake u menopauzi, kandidatkinje za usedelice, pasionirani gledaci TV-a (ako si neka celebrity), kumova ujna, svekrvina drugarica s klupe... 
Jel sad dobro?
Svi smo skloni pausalnim ocenama, zasnovanim na stereotipima.
Jel sad bolje?

[Xe]

Xe, ja se iz svoje sadasnje perspektive sve slazem sa tobom, ali ne vidim zasto bi se oni koji nadju smisao zajednickog zivota i bez dece (iako su ih zeleli) na nekoj moralnoj lestvici stavljali iznad onih koji ne izdrze pritisak i odluce da potraze srecu s nekim drugim.

Ne mogu sad da se bavim tim tvojim moralom, pisem o Muzeju gandze u Amsterdamu 
Razumi me.